Отаџбина

О ТРАГИЧНОЈ КРИТИЦИ

21

постигла своју цел, кад је брата сахранпла. Тако је њвзина Физична пропаст уједно моралн а победа. „Живот није највеће благо и ако се губитком жш ота веће благо задобија, онда је доста узрока, да се губитак живота прегори. С тога умире Антигопа измирена са својом тешком судбом , и њезина смрт одушеви гледаоца као помисоо на веселу а јуначку смрт Леониде ил Арнолда од Винкелрида. Разгледавши Софоклову Антигону. могли би из тога еа Вајсеом доћи до закл>учка, да је трагична кривица управо противност од моралне кривице, али такав би закључак био преран, јер није у свакој трагедпји морална право тако јасно на страни јунаковој, већ у врло многима је право и кривица на обе стране подељено, а у некима је чак и далеко већи део кривице на јуначкој страни; — тако је у Шокспировом Ричарду III. Ако је јунак у трагедији зликовац као Ричард III., шта нам даје повода да га ипак признамо као јунака, т. ј. да му поклонимо своју естетичну симпатију вигае, него осталима особама у комаду, које заслужују у мањем степену или никако не заслужују наше морално гнушање? Могло би се рећи: то јестога, што је иесник посветио више бриге и простора цртању тога карактера, него њима. Али тиме само показује песник, да и он своју естетичну симиатију зликовцу иоклања;шта њему даје томе повода? Зар хоће да краља зликовца Ричарда према племенитоме Ришмонду мете у исти одношај, у коме је Креон према Антигони ? Онда би он за цело у трагедији на првом месту истакао Ришмонда; али док нас води да видимо зликовца а у свима му срамним делима и да сиђемо у најунутарњију му покварену душу, изводи нам Ришмонда тек у петоме чину, и то не ради њега самога, већ само да изврши над Ричардом историјину пресуду. Или песник хоће, да нам пред очи изнесе моралну вредност те историјине иресуде и да нам