Отаџбина

о трдгичноЈ кижици

25

у борби за нешто, што му је драже од живота. Као и она тако и он доказује , да му је карактер потпун и самосталан и у непрекидној хармонији до краја. Он савлађује покушаје да изневери свој зликовачки карактер, који на њега наилазе у облику гриже савести и зли снова , тако победоносно , као што полеђује Антигона покушаје , који је-гоне, да себе спасе , и да се окане своје племените намере. Да је Антпгона друкчије радида, не би нам се ни у естетичном и ни у моралноме обзиру допала, и да се Ричард при крају живота мо рално почео поправљати, онда би нам се он истина у моралноме обзпру допао, али — што је много важније код јунака у коме спеву не би нам се уједно у естетпчноме обзиру допао, јер би онај преображај, шта га је у њому произвела сила моралнога закона, те је сврнуо са својевољно изабранога пута, уништио самооталност и унутарн-у хармонију његовога карактера. Покајавши ое од срца умро би Ричард као арост зликовац, а овако умире као јуначпи краљ. Несбична снага песничка мора бити то, која ће гледаоца натерати, да се никако не лаћа онога у животу обичаја, по коме само са моралнога гледишта прееуђујемо људску вол>у и радњу, кад је пред намд песнички створен карактер, већ само да има пред очима унутарњу хармонију у свему, по којој је овај карактер релативно самостална а и од моралиога закона независна целина- али да то може бити, не само да нам је довољно доказа у самим Шекспировим зликовцима него и у другим великим спевовима оообито германске народности, као у Милтоновом Сатани који се као смео разбојник бори против божијег господства над светом, и у љутоме Хагену из Нибелуншке песме , који својом мрком узвишеношћу потамњује најплеменитије светле слике у томе силовитоме сиеву.