Отаџбина

Р 0 Д И Т Е Љ И

23

— Не могу. — А што? пита чича Јова. Не смем! - вели. ■— А што не смеш? Забрањено је. Ал ја сам му отац, а ово је мајка! — Нипгга то! — Како ништа, болан, брате? — Е тако; старешина је забранио. — А где је тај старешина? — Тамо, горе. — Ајде води ме њему. — То могу, ајде ! Попеше се уз неке басамаке. Уђоше у један велики одник где се види много врата. Човек им тај рече да пречекају; отвори једна врата и уђе унутра. На скоро се врати са другим једним човеком који им отвори друга једна врата и рече да улазе. Уђоше. Беше то велика једна соба, за асталом стајаше један госиодин риђ, илавих очију. Они назваше бога; господин прими. — Које добро? — Па ето... нпје добро... замуца чича Јова — Имам ту једног војника, лежи красте. — Како му је име? — Бошко. — А презиме? — Смиљковић. Господин узе једну књигу загледа у њу и рече. — Ту је. — А, рано моја, како ли му је? — упита баба јецајући. Лакше му је; биће скоро пуштен. А можемо ли га видети? упита чича Јова. Можете, ал не можете ићи у собу нити се грлити и љубити с њим.