Отаџбина

28

ШТА .№ УПРАВ БИ.10

за њом док један од њих викну : Алах је силан, али ми учинисмо велики грех; оно је њена душа ! И тако се од Јелиних тица намножише све ове наше данашње. Али — старац заста као двоумећи ко зна, можда су Турци ипак имали право. Ко зна, да ли она тица није заиста била сама Јела. Кад бог хоће, он начини чудо за час, а онда су така времена била, кад се то дешавало. Зато и јесте грехота дирати у ту тицу и нико ти неће за живу главу избацити пушке на њу. Турци су после за дуго нричали, како је то баш она била. Говорило се, да је било случајева, да ју је по неки од њих чак и впђао. Лепа као вила из планине, са распуштеном златном косом и у белом као снег руху јављала се њима. Па кад би они тада забленути стали да јој се диве, а ње на један пут нестане и у истом тренутку тамо негде у густом грању над њима зачује се гугуткино смејање. Жалосно ти је, госнодине, то њено смејање : то је било подсмевање Турцима. То је божије чудо, да им се покаже, да не мора бити њпхово све што год је најлепше на земљи, и да су се лудо варали, кад су мислили, да ће најлепше чедо земаљско красити харем њиховог султана. Ту сврши Нишлија своју приповетку и само рече још један пут : — Тако ти је то, господине. Ми бесмо већ стпгли до његових винограда. Ја се опростих и пођох дал,е стазом поред уврати виноградских, док не дођох до једне стрмине, која беше због тога под шумом. Ја се бејах занео са приповетком, коју чух и тако у мислима чисто не спазих кад пре дођох дотле. Место ми је врло добро познато и ја и Колега прозвали смо га били љубичњаком, а то зато, што ту има рано у пролеће, док се шума не разлиста тако много љубичице, да се земља просто плави од ње. Шумица је све од саме липе и има пред собом пропланак са узиданим кладенцем и поточићем. Право рајско местанце.