Отаџбина

32

ШТЛ ЈЕ УПРАВ БИ.10

И ја устадох да идем кући, не слушајући шта даље рече. Он ме гледагае са врашким осмејком. Шта је он мислио, можете знати, али такође и шта ја. Ја изађох из гостионице и одох брзим корацима низ чаршију. Крај мене пролазе иознаници, али ја их и не гледам. Беше ми као да ћу изгубити неко веома дрегоцено благо, које још држим у руци, али осећам и видим, да ће га за мене брзо нестати. — Па ииак није могуће ! Оно је ипак било нешто са свим изванредно. Није могуће д а је баш онога дана била у винограду. Та зар нисам својим ушима чуо, како је на пуцањ вриснула и зар нисам рођеним очима видео г како је на један пут нестаде. Па онда она писка гугуткина — Треба да одем, па да се уверим сам, да ипак није била то кћи тога Нишлије. Не може она никад бити онако лепа и стасита. Баш ћу да одем. Јест ; ја рекох да одем, али рећи и учинити није подједнако лако. Трећег дана после тога већ ме није било више у Нишу. Оставих се учитељства, да отпочнем у име Бога понова ђаковање. Ја одох из те лепе вароши, али понех собом силе лепих успомена на њу. Само једна беше тужна, успомена на Змајевића Јелу и устрељену гугутку. Па и сад, причајући вам о томе, сећам се тако живо свега, као да је јуче било. Нека се спомен на несрећну Змајевића сеју за дуго сачува и код вас, добри читаоци. ј^ИШЛИЈА.