Отаџбина

ј78 школски одбори као просввтни фактори у нас градски оиштиски суд био је као нека севааџиница за људе, који нису били ка дри, да осигурају себи ужитак на другој страни». Ако се ово пренесе и на општпнске судове по унутрашњости, доћи ће се до вероватноће и могућности, да председником неке општине може постати и какав лукави беспосличар. А позната је истина, да се од кметовања уклањају најбољи људи. Историја председникова је често врло мутна. Је ли то бар школован човек? Боже сачувај. Та то је често сиротињски син. који је. због тупоглавости, истеран и из основне школе и недовољно је писмен. У животу « иротурао је се као хоџа кроз иокровац». На један иут ево га на председничкој столици, јер некако иуме» брате. Он је сад и преседник школског одбора. С тога места он треба да је потиора п бранилац општег просветног добра. А је ли то могуће ? ! Склоните сад школски одбор у мислима. Ко седи ту ? Је ли се остало доследно принципу, да се према послу бпрају и људи ? Камо ту стручних лица ? Каквом се, најпосле, напретку може човек надати, кад судбином школе располажу људи, којима је културни напредак «девета брига» ! — То је једно. Још нешто. — Политичко развиће дошло је к нама нагло, кад му није било време. Огромна маса нашег света није дорасла за начелни политички живот. Услед тога разбуктала је се у нас лична политичка борба. Партијска разлика поцепала нас је у непријатељске таборе. којп се страсно мрзе и гоне. Свакп рачуна, да задовољи своје личне интересе средством партије. У том се правцу и креће. Опште добро заборављено је. На све стране разбира се, ко што ради, а не како ради. Опонира се свему и свачему, што партијски противник ради. било то зло или добро. Таква политичка поцепаност унета је и у школски одбор. Чак и само бирање школских одборника чини се често с извесним политичким рачунима. Плиткоумне рачунџије мисле чак и то, да се и из неслоге може