Отаџбина

76

НА ПРЕСТОЛУ

„ГроФица је . . . тешко оболела.« „Тешко оболела? Би кажете то тако — Вал>да не онасно?« »На жалост!« »Докторе! Ваш глас . . . Алиштаје? ГроФица није ваљда . .® »Умрла« — рече лични лекар и покри рукама лице. За један тренутак беше тако мирно у сали, као да није било живе душе у њој, док краљица пе повика: »Умрла? У след бола за оцем својим? " Лични лекар климну главом. Поред краљице стајао је сто за цвеће, што га је сликала Ирма. Краљица је дуго гледала у њега и заборавивши на све око себе, рече болним гласом, непрестано у сто гледајући, ронећи сузе : „0, како је лепа била, како сладак њезин дах, њене очи тако светле, њен поглед тако духовит, тако звучан њезпн глас, њезино певање као веселе шеве, а њезина рука тако мека — и све то лепо, све то добро и мило, све је то било и прошло ? Желела би да је видим, каква је мртва ! Да, мора бити да је лепа, снимак мира. И умрла из туге за оцем, велите ви? Од капље у срцу — кажете ви? Силно осећање, узвишено сломило је то лепо срце. 0, сестрице моја — ја сам те волела као и сеју своју — опрости , ако је и једна сенка . . . Не, ти знаш .... О, сестро моја. Ево цвећа на столу, што га је твоја рука нацртала. . . . а ти си увенула, прецветала и опала... И ти си била лепа , лепша него сво цвеће. Ја видим сваки твој поглед на потезу твоје кичице. Хтела си ми дати взчно цвеће и твој сномен је вечно цвеће у мојој души. <( Њезине сузе падали су на мраморни сто за цвеће и њезино псета\;це приђе јој и она рече : »И тебе је цвећем окитила, онда, о моме дану рођења. Ове је она хтела искитити, сво је она улепшавала, нашто се њезино око зауставпло. А и ти си је волео, јадни ЗеФире. И људи и животиње њу су волели. И сад мртва. 11 И дуго је тихо плакала. Сузе су јој непрекидно текле иреко лица. »Смем ли носити црно за мојом пријатељицом ?« упнта она прву дворску госпођу. »Величанство, није обичај, да краљица буде сама у жалости. 4 »Истина је, ми нисмо никада сами , никада , нигде. Све жали за нас — црна ливреа.® У гласу њеном беше горчпне. Она пружи руку првој дворској госпођи, као да је молила за извињење, затим запита: »Кад ће је сахранити ? Где? Ја бих хтела да положим најлепши венац на гроб. Ја ћу сама да идем к њој и на њеном бледом