Отаџбина

94

О СРАЗМЕРНОМ ПРЕДСТАВНИШТВУ МАЊИНЕ

Херберт Спенсер. Замиолимо, као што он наводи да већина чланова какве читаонице, сматрајући да је у данашњим приликама гађање нишана важнија ствар од читања књига и новина, реши, да се промени цељ коју је истакло друштво својим конституисањем, и да употреби друштвени фонд на куповање пушака, барута, олова и т. д. Треба ли сад, пита он, да таква одлука веже мањину ? Без сумње мало ће ко на то дати аФирмативан одговор. Чланови мањине при решавању питања која се односе непосредно на предмет друштва, морају, управо су у напред ирећутно пристали да се саображавају одлукама већине : али кад је реч о промени саме друштвене цељи, никаква одлука већине у томе погледу не може бити обавезна за мањину. Тако јасно и логично резоновање Спенсерово савршено је основано кад је у питању друштво конституисано на основу уговора ; али га је тешко применити на друштво које конституише државу. Теорија социјалног уговора, по којој су као сви чланови друштва изјавили свој пристанак да образују државну заједницу, данас је скоро универсално одбачена. Сем тога цељи каквог обичног друштва и цељи које има да постигне један народ у држави нису идентичне ; иутеви и начини како да се оне постигну битно су различни у једном и у другоме случају. Данас и јесте највећи проблем у политици како да се постигне орећа и благостање свију појединаца. У осталом излишно би било улазити детајније у то питање које Спенсер брани не без мало соФизма, остављајући га на послетку нерешено. Док ум људски не пронађе нешто савршеније, начело већине при решавању данас је подесно и једини начин да се дође до позитивних разултата у јавним дискусијама. С тим смо на чисто за данас. Тако већ није кад је говор, не о решавању и донашању одлука, већ о представништву. Код свију народа који живе под владом представничког режима до скора се у опште допуштало као