Отаџбина

С Д II В Н И Ц А

377

већи иростор него што се могао браиити , за што да се у оптте помишља на одбрану , без икаквог узрока за прекидање наше офанзиве 4-ог Новембра? Да ли је баш недостатак „опште резерве" био узрок нашем поразу, илп што је нагаа војска била формирана удивизије у место у корове, што је имала сразмерно много самосталних команданата, који су могли решавати, како су хтели, да ли ће помоћи оча.јну борбу свога комшије, или ће рећи „не можемо ми бити свуда, ми смо своје учинили" — да ли данас стратегијска резерва има смисла, све то није моје да решавам. Факт, да смо се пред Сливницом делимично и наизменце тукли против концентрисане бугарске војске, не може се порећи. Та је наша „делимичност" игала тако далеко, да једна дивизија са свим равнодугано гледа како другу поред ње туку, па тек кад Бугари ову отерају са њених положаја, тек онда ова улази у борбу — па тако редом дуж целог фронта. 0 непрекидним маргаевима и непрекидном кретању и заморавању трупа, не би требало бар да говори дунавска дивизија, јер ако су њени батаљонп играли кадрил између Меких Црева, Чепња и Три Угаи, то је само њена крпвица, као год и ако су њене трупе „неуредно храњене", јер бар њој је стајао на расположењу најдивнији друм који ју је везивао са магацинима. Али има један и то велики узрок за иораз (или „неуспех") дунавске дивизије, који нам је смотао цео фронт, и повукао целу нашу војску назад, један узрок који се и не помиње у горњем списку разних узрока , а то је она луда мисао да ће бугарска војска напустити своја Сливничка утвр1)ења и отићи да се потуца низ Калотинску реку имајући с бока и позади, четири српске дивизије ! То је она грозничавост са којом је прихваћена та луДа мисао , то је она безгранична и бескрајно велика брига нуковнпка Хорстига „за нозадину" која је учинила да он, од тренутка када је примио команду нат, дунавском дивизи.јом није ни помигаљао на озбиљни отпор већ само на одступање, сам) на „ катасгрофу."