Отаџбина

С Л II В Н И Ц Д

425

хата док сам пробудио старца Сиручека, који беше заспао као заклан од својега емфизема и толикога посла који се и на њега свалио последњих дана. Ношто сам се уверио какву је боцу извадио из рафова. и пошто ми је спремио лек, ја се одмах вратих у двор, и дадох сам првп прашак Краљу. Он сад беше сам у соби. Катарџија и Пинтер беху у салончићу. Ћутећи чекао сам даље заповести. Ма како да би радо ■уиитао за последње рапорте, морао сам ћутати. Иј .ед Краљем се само одговара. Њему најмање могу ја стављати питања. Наједаннут Краљ скочи с миндерлука и стаде ходати по соби. — Ово је страшна ситуација — поче Он сам да говори — дунавска је дивизија растројена. Бугари могу ласно продрети и на Цариброд и на Ржани где им онај мали одред другокласаца није могао дати озбиљног отпора. Они су већ на три пешачка сахата од Пирота. Овде немамо нлшта друго до једну чету пешака , моју дворску стражу. Ови моји наваљују на ме да се уклоним. Куда да се уклоним, како да оставим војску у оваквом моменту ? — Госнодару — усудих се ја приметити , јер ми се учини да је нитање на ме управљено — ако је већ дотле дошло да ваља пропасти, онда хајдемо к војсци да с њоме пропаднемо. — Куда да идемо ? Разбијеним и деморалисаним трупама дунавске дивизије ? — Ма којој дивизији ! — рекох ја. — Ама, докторе, знате ли ви да мој штаб већ двадесст и четири сахата не зна 1де су му три дивизије? Ово ме удари као маљем. Ћутао сам као нем. Ја нисам ни слутио да тако рђаво стојимо. Краљ је још мало ходао, па онда опет прилеже на миндерлук, наслони главу на руку и склопи очи.