Отаџбина

654

КШЦЖЕВНН ЛРЕГЛЕД

питања, стварно је мерило њезине вредности и користи њезине у књижевности. С овога гледишта „одговори" г. Карпћа мо;у по■служити за пример : како не треба иисаги критику. У тим ,,одговорима'' њему је средиште питања: ко је иисао, а цел да се руглом понизи то лице, не би ли се тако разуму закратила вредност. Месго разлога, колико је погрешна бнла моја критика о ценп његове књиге, писац се дао у излагање мога ирошлог жпвота, мојих садањих „свеза", да докаже, како човек, којп се није прославио као „нрактичан лекар", не може написати добру критику.... ие може већ и с тога, што му је ножић за то већ „зарђао", хоће рећи што је остарно. Ме1)} тим сваком је позната ствар да воденици нпје потребан јак кленет за добро брашно — пего — оштар камен, и да јој године које су стишале тај клепет, нн мало не сметају, да јој жрио очува своју оштрину. Тако није од потребе ни „практична лекарска слава," па да се напише коректна критика на какво лекарско дело, и као год што је V свету било рђавих обућара, који су као Ханс Сакс писали добре песме, тако може бити и рђавих лекара који знају написати добру критику, или рђавих наставника, којп умеју да напишу добар — памфлет. Ја не велим, да је г. К' један од отих наставника, шта више, морам признати да је брижљиво написао мој животопис, и оштроумно разложио побуде, које •су ме руководиле да напишем критику на његово дело „Школовање у Србнјп" — али то све није доста притици , или правије рећи, не тиче се те: с тога му не могу следовати том стазом, него ћу осгати на оној, којом сам грео и до сад, а то ће рећи, позабавићу свога читаопа разлозима, којима писац: „одговора и н подупире своје дело. Само ћу у претресу своме заменити озбиљан тон са — шаљивим, за то, што се критика по неком правплу мора акомодирати форми предмета што га оцењује, а овде се оцењују сатиричиохумористични — „одговори" г. К. на критику моју о „најживотјем" дакле неоспорно најозбилппјем „питању једнога народа " Одмах у почетку казује нам у критичара прерушени иисац „школовања", како га „подилази грчпна" кад погледа на рад наше лекарске „школоване интелигенције." Та грчина долази отуд, што ти људи — по њему — нису до сад радилп ништа, „а и који се јављају — вели -- путем штампе својим радовима, у најмање су прилика свртали на ноље свога стручнога рада, и ако је оно иусто, стражоеито иусто ." Верујем да је грчина подилазила писца, кадје писао своје „одговоре", па ако не могу као критичар, да јој нађем врела. покушаћу да га потражим на крају као „практичан лекар;" вероваћу му за љубав и то, да има иегиколовапе интелигенције,