Отаџбина

656

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

моју маленкост, тим путем „најмање сврталп на поље свога стручнога рада." Пстина мучно је одвојити мислена човека од начитана човека, алп шта му драго: пма мисли, које потпчу спонтано из индивидуалне интуиције човечије — само на жалост ове не могу пмати пндуктивне снаге, кад им оскудева мерпло за свестрану промеру истакнутог питања, а то је — историја тога иигања. „Мислени" људи, као што је на пр. Лајбниц, веле, да је „садашњост оплођепа прошлошћухоће рећи да се без познавања ирошлости не може с отвореним очима корачати вроз садашњсст. Да је писац „одговора" имао то пауму, он би у ствари „загледао" у досадањи стручни рад Срба лекара, и уштедео би себи „грчине", јер бп се сионтана мисао његова о „страховито пустом иољу" расплинула као саиунски мехур, и он би се стпшао као — јагње. Да је писац „загледао" у радове које иретреса, он бп негде нашао „на путу штампе" да је његовом критичару статистика нозиата као и настава, и тада не би рекао, да је она за њега „ново поље", нити бп се жестио, што је мало позабавио „мислепе" људе с његовим радом около наставе. Не би се чудио ни томе, што се лекари бацају на туђе предмеге, код толиких њихових нерешених стручиих питања, јер би негде нашао, да су питања, што их наводи, већ решена и — награђена. Да је писац упитао прошлост, она би му показала да је негде, „путем штампе," његов критичар акредитован и на пољу критике, можда за то, што ,.не збија шалу" с овим жпвотним аитање.п иотоње књижевности нагие. Све 1е то негде наслагано „на путу штампе" само га ваља наћи, — али то чине људи који, кад претресају ствари, отпочињу с краја, а не од себе, п који раде хладно и трезвепо а не „подишлом грчином." Пстина, није ни лака ствар прелистати све Гласннке, Ј1етониее г Архиве, Радове п толике друге листине на „путу штампе", а још теже је проучити шта је све у њима. Лакше је утиснути, онако од ока, оџу у ред осталих наставника европских, и ако данас и деца наша знају да не иде у тај ред ] ) — или изрицати свој суд о стварима на сумце, па искати са збиљом надзорника на испиту, да му читаоц верује на браду. Ту скоро, могађасмо читати у јавним листовпма нашим, како и неодољиве мисли надзорннчке могу бити корпговане од „потчињених учнтеља", 'па ми зар нико неће замерити, ако, стари учитељ, узмем на се, да коригујем једнога „траженог 1 ' надзорника, који по свима правплима вероватноће више пише ') Види „Невен" год, У-та, стр. 242.