Отаџбина

530

тлмо —

ЛМО 110 ИСТОКУ

и прича се о њима, да имају лека за ујед ове у велико отровне животиње. Кршевито бомбајско земљиште пуно је ових змија; оне се обдан завлаче по рупама и пукотинама, о, обноћ иду као мишеви у крађу. С тога људи, што седе по летњиковцима иза вароши, не смеју ноћу без лампе до иређу од куће до куће од страха. да не нагазе на коју. Ове опаке животиње увлаче се чак у кућу п становници околине немају друга иачина да се сачувају од њих, до тога, да застру све ходнике што воде у стан, дебелим н врло рапавим ћилимовима од кокоског влакна, преко кога кобра неће да ггузи. Занимљиво је гледати ове голе синове индијске, који из јутра нигда не знају где ће с вечера коначити , с како мало срестава врше своју опсенарску всштину. Цела је њихова спрема у врећи, а та се састоји из лоптица од крпуљина, иродртих котарчица и разних штапића од бамбуса, што им више треба то узајме од публике. Они пе знају за велике снреме наших «ескамотера,» за ХБихове застрте, кутијама и скрињицама натоварене астале ; не знају за њихове веште монологе , којим иду да одврате пажњу гледаоца кад врше своју ескамотажу, све то ови гарави синови не знају. Цео разговор њихов је : „ он, ту, три»— и из продрте котарчице, која се мало час празна пред нама витлала на све четири стране света, извлаче једнога голуба за другим и трпају пх у своју врећу. Они пред нама прогутају по десетину лоптица и ваде голим рукама једну по једну из разних делова њихове црне коже. Један ме је задивио својом вештином ; он је узајмио кокошије јаје од кувара, и где га је наслонио на лице. ту је стајало као заковано. Мишљах да је на љусци каква лепљива материја , али ја не могах нпгде наћи и ако сам очима гледао како то јаје виси на носу и увету. Један енглески чиновннк причаше, како му је такав један опсенар изнео у његовој соби и на његове очи читаву воћку, манго. Он је дошао у собу с једним маленим завежљајем, и наравно, дрво је морало бити