Отаџбина

394

ИРЕОБРАЖЕЊА

при дну њих и по заногама, црне се кућице. покривене понајвише шеваром. Црква се бјеласаше у пол,у. осамљена. Шпиро нам каза да је село „чисто наше" (правос.1авно) и да је ту нурија онога попа Аћима, који се са ђедом судио због дјетета Милова и тетке Руже. На наше питање какав је то човјек, Руле одговори, бељећи се : — „Попина к'о и сви остали ! Изјеша и глобаџија, али не умије к о онај наш, к'о што ћете ви умјети кад изучите ту пусту сјеменарију !....» На крају равнице наиђосмо на извор. Шпиро добро исплака главу и уста, пак стаде дувати у рукав. — Дакле си мало ћукнут ? — вели Владо. — Оно, јес, руле, маличак ми се замаглила глава, ха-ха-ха, пак се бојим кад припече звјездан, ху-ху-ху, да ми не узаври. хух. телиш сад између госпојина, али ће сад одма ово извјетрити, на ево види, х-х-х-ха-ху 1 А нећу је отровније виш' окушати јутрос. аја ! У тај мах грану сунце. Шпиро брзо скиде капу и прекрсти се говорећи : сунашце на исток, а господ Бог на помоћ! Помагај боже. грешнику ! Ва имо оца и сина и светога дука, амин ! — И ми се помолисмо. И сав се народ по пољу крстио и клањао, Одатле обрнусмо опет кроза врлет, путом мало бољим од пређашњега, т^, након још толико времена. угледамо с лијеве стране растркане гомиле кућа. Земље је било више него ли у поп-Аћимову селу, али бијаше пораздвајана кршевитијем гомилама и главицама. «И ово је чисто наше село» вели. «Овђенак су ти пријатељи, Владо», додаде он повлачећи очима. — «А које је кућа Смиљина : м запитах. — «Богме, не мош је одавде распознати. у ономе буљуку, на....» — «А како живе Смиља?" Шпиро узви обрвама, набури уста и нахери главу. па поче нјевати кроз нос: У име божје, у час добар, Поведоше јеее