Отаџбина

ПРЕОВРАЖЕЊА

395

Из Зузука у Тандрка, Са зла иа гореее.... Владо се наједи. Ја, да забашурим ствар питам за поиа. — «Овђенак је поп Петар. О, бога ми, чојек и поп, каковије' је мало ! Он ти, руле, живе у задрузи са њеколико браће и стричевића, и свјема је старјешина, и ради све послове као и остали. и предобар је селу, а, руле, мој, кад дође у варош клањају му се највинија господа, јер је паметан, а, веле, владика с њим шета под руку кад дође у Задар....» — «Дакле, видиш да нијесу сви попови изјеше. као што рече попријед!" прекидох га. — «Оно, помало и : је, к'о поп Петар!... " Сад смо ходили опет по стрменп, кроз грабову гору. Шпиро њеколико пута погледа нада се и вели да није вруће, да се нада, е не ће припећи. па нагну ил.оском и отпи, ваљда, половину у душак. «Аха! с тога ли се ти тјешиш!» рекох. Овдје ми је с руке да напоменем њешто о томе Шпиру. Ја сам често о њему размишљао у својим доколицама. Пред попом Стеваном и пред виђенијим људима нашега села. Шпиро заиста бјеше будала и до краја сметен, али иначе. на махове, како кад, био је домишљан и шаљивац. Мени се чини као да је он имао двије свијести, једну јачу, другу слабију; а чини ми се и да се Шпиро држао оне поуке: «кад ти двојица реку да си пијан, лези ако инијеси!» Доцније сам позпао њеколико сељака, који му у томе наликоваху. У осталом Шииро бјеше издржљив , облапоран на пиће , човјечан према дјеци, кавгаџија жестоки, «приватљив» (лупеж) и страшно мржаше «Буњевце» — еле прави горњи Далматинац. Једва прегазисмо ту црну гору и опет наиђосмо на врело. Рулу је требало опет плакати се и дувати, али да се брзо растријезнио, свједочи ова његова поука; «Сад ћемо кроза сред сриједе њихов а села. Немојте чељади називати бога но ред је рећи : «ваљен Исус», ако ћеш да ти прихвате. А пропитаћемо за попа . . . Сно,