Отаџбина

396

ПРЕОБРАЖЕЊА

ђаво би га зна: мене ва вијек вата мала јежња кад пролазим кроза њи; јер сам им, руле, једном засмрдио. иа, знаш, бојим се да ме не познаду, те да ми козе не исправе леђа. Ал' онет, неће ! . . . Куће бијаху уредније и поближе једна другој, земље боље разрађене. стока товнија. Чељади је било крај пута, а на коњски бат излажаху из кућа. Женске бијаху једре и веома чисте, људи крупни, као и „наши». Ношња по кроју не разликоваше се од наше, али боје и шаре на опреглзачама, хаљет цима. зубунима, и назубзима бијаше друкчија. Шпиро бјеше заостао иза нас. Ми. из шале. јављасмо се и по нашку, а то збиља на «помоз бог» нпко ни ћуш ! а на „хваљен Исус!" свако најљубазније одговараше «вазда био, дичице !» или : „вазда ваљен Исус и Марија.» Село бијаше доста дуго, и ми већ изашли а Шпира нема ! Крај пута сједијаше једно чобанче. Владо се издера: «помоз бог, буњевче !» а малиша на то ђипи. Владо му исплази језик и показа рогушу, а дите даде маха ногама уза страну. Док смо се ми од свега срца смијали, угледамо странпутицом погурена човјека чалмом обавиј образе и чело. Он је ишао право к нама, а кад се примаче, исправи се и скиде шал, под којим киптијаше зној. — 0, страшљиви, руле! Ти си го ? Па још велиш не бојиш се њи\ а 1 викнух ја кроза смијех. Дуго смо га тијем задјевали, па онда рече Владо: — Видиш, како је уређеније и богатије њиово .^село ! Бога ми, што је наше, то је лоше ! — Оно, јес, к'о да рекнемо, они су к'о питомији, и гго боље живе, али која вајда кад су козе! . . Ето, к'о да речеш ви сте клапчићи, али опет сте Србљи, те. богородице ми, да се загнете ножевима или пушкама на њи' десет оружаније; сви би испред вас побјегли ! . . А ја, од прилике руле. вољелији сам бити и гладан и го