Отаџбина

398

ПРЕОБРАЖЕЊА

«оно», гдјв су котарски сердари са Србљима дочекивали Турке ? Гдје су гомиле турскијех костију ? Гдје је и данас -страшно проћи, особито ноћу, по причању бабе Симуне?..,. Руле је очима мјерио даљину од сунца до занада, пак уздахну и одби ме опрхо ! —- «Батали, бога ти, као да је мени до пјесама и лакрдија ! ! Лако је теби јашући. али мени чнаде бог у утроби, и сви свеци у цјеваницама знају како ми је ! !.... Деее-е ! де ! де ! издере се и стаде шибати Вранца, Путала и бедевију, док их натјера у кас, те и он трчаше. Владо и ја, прикуцкујући дебљим крајевима клопава седла. смијасмо се као луди иомишљајући који је наш Шпиро изабрао да се одмори. Али што се ми већма спрдасмо, то је он јаче млатио кљусине, те у њеко доба почеше «кулачки» играти. Бога ми то је дуго трајало. Руле пође лакше за један пушкомет, па опет загон ! И све тако на измјену. Вјере ми, ко нас је из даље гледао — било је народа — морао је свашто сумњати, у најмању морао је сумњати јесмо ли при свијести да но оној омарини^кињимо животиње и себе ! Најпослије дође и томе крај. Бијасмо у њекој долини, по дну које низаху се заобљене главице, те се завршаваху новећим голим брдељком.| Угодно ме изненадм широки колски пут, који је сјекао раван при рубу и лазио у брда. Но, хвала богу, већ једном да се дохватим правога пута ! Руле пође спорије, дишући као цигански мјехови. У то за'рза негдје коњ, а наше сејсане сложно и својски одмах му се одазваше. Ја баш да погледам од куда глас, а Владо узвикну ; «А ено тате ! Под једним стаблом, подаље од цесте, лежаше поп Стеван, а дорат нривезан, смакао зобницу и одигао главу. Ђедо кад нас видје, устаде. Очи му бијаху избуљене и крваве — знак да бјеше јако гладан и мало уморан. Он не рекавши нп ријечи, узе тгјин из антрешеља и откиде за себе. Нас три смазасмо у трен остатак. По што се обредисмо вином, Ђедо погледа на сахат и вели : — «Бога ми сте добро касали довде. Има још пет ура