Отаџбина

И Р Е О Б Р X ж Е Њ А

399

видјела. сад почините док сунце не мине за по коиља. па онда живн ;те !» Руле му помога да узјаше, а опет откаса «витез на прижегу !» Сад се ја присјетих гдје смо, те запитах Рула које је Отрес ? — ,<Ето тај чир на десно !» Рече он сисајући из мијеха. — «Није ако бога знаш !» — «Ама, јес, кад ти вељу ! Прошо сам ја овудје ако ће и петнаест пута, Рулићу мој ! А ова цеста иде право од Скрадина, па ће ударити на Бенковац. Њом ћемо ми све до града убио је бог, јер мени цеста одбнје ноге, сто пута горе него ли наши путови.... — Ама, Шпираче, и по богу брате, није могуће да је ово Отрес ! ? Та у гхјесмама, на стотину се мјеста каже «под Отресом, високом планином«, а ово је.... — Ама у пјесми к о у пјесми, а сад да ое иде,» рече он и пође да приве^е коње. Владо је куњао, али мени тешко би на срцу, дознавши да и у пјесмама има ла.ки. По што узјах, ја издрељио очи у брдашце и размишљам : може бпти е се мени само чини да је Отрес мали, јер је ово видовито мјесто ! Пођосмо цестом. Кад се примакосмо брду, Шпиро махну руком да уставимо коње, па нагну мијехом и цо што једва предуши ; стаде и нас нудити : — На, пијте ! Ево нас у Котарима ! Овђенак се дијели Буковица од Котара.... Држ, пиј !..., — Шта ? Ово су зар Котари равни ? повиках гледајући под собом једно пољице. Шпиро заклима главом једнако нудећи ме пићем, те ја, разумјевши да је то народни обичај. сркнух и чеках одговора. — Ово је, чоче, почетак, а подалеко су још дубоки Котари. Чекај, дијете, имаћеш се чему чудити. А, виш, и овај Отресић губав је с наше стране, а да виш оздо од равнице количак се чини....