Отаџбина

П Р Е О В Р А Ж Е Њ А

Заиста, на велику моју радост, како се цеста спуштала, тако је Отрес с другде стране раотао, али ја сам још по мало сумњао да се мени причиња да он мора бити виши. Земља бијаше још неравна и кршевита. али њезинм рубови бијаху даљи, и од њих као д;> је земља тонула у бестрв. Небеска каиа бијаше пространија л сунце даље. Шпира већ не требаше молити да говори. Сунце с неба. а вино из утробе радили су своје. Његов је мозак био између двије ватре : те он засу. Каза нам тачно мјесто гдје је Смиљанић затекао рањена Јанковић Стојана. гдје су гго сто пута биле засједе, гдје су гробови чувених Удбињана само на томе окрајку, и т. д. Шпиро нам исприча све потанкости, ама баш као да је главом ту био, пак заврши «Хеј, Руле, какви беху стари Србљи » То, занаго мора свак рећи кад по.мисли да су Котари били страховито јуначко поприште за четири стотине година, гдје се разбијала турска сила, као таласи о кршне обале ! За то и васколики наш народ најрадије пјева пјесме о которским јунацима. После тога Шпиро удари у помамне работе. Између осталога запитах како са Отреса иастири. свакога петка, могу видјети гомиле обезглављених трупова турскијех, који, устају, да се клањају и авдес узимљу. У томе заносу стигосмо у дубоке Котаре. Мп се заиста имасмо чему чудити. Њ кла пучина равнице свуд око нас, капа се небеска већма раширила, села.се иросула као ијеге по равни, крстови на звонарама блистају, пегдје опет црни се гај. негдје крив\ дају потоци, — еле за нас мале брђане : прави рај ! Ја запјевах једну красну народну пјесму, коју сам цијелу знао на памет и која почињаше : „Иала магла од неба до земље, „Кроз тј ' маглу турска војска прође,