Отаџбина

40'2

ПРЕОВРАЖЕЊА

јеће плануше. У томе пријелазу из видјела у мрак, из топлине у хладноћу, мени играху чудне утваре пред очима. Идући кроза сутон, стигосмо пред једну крчму, гдје се чула ђаволска граја. Пред кућом је било кола и привезанпјех седланика. 'Кроз прозорак видјех ђеда за столом са другим некид попом и са десетак Котарана. Сви су се грохотом њечем смнјали. Шгшро га зовну, те одмах кренусмо даље. Већ је била густа помрчина. Пречесто сретамо се с колима. коњицама и ггјешацима, који се враћаху из Бенковца. Шпиро би повикао : држ : се на лијево брате, е је ђеце ситне с нама ! па би се и ми склонили к первазу. Често смо се с намјерницима здравили : — «Добро вече ! Дао бог добро !» а не видимо једно другога. Не знам колико то трајаше, алн се мени учини дуго док угледасмо свијеће варошке. Тада побрже погнасмо и стигосмо. Бенк-овац је повећи и љепши од наше окружне вароши, али се мени оне ноћи нриказа као мјесто, које се ни чим не може надмашити. Мртви гладни и уморни, нас два вечерасмо и с мјеста легосмо. Зором нас ђедо разбуди. те онако траиовијесни иђасмо за њим. На нашу велпку радост сједосмо на кола уза њ. То нам је био први пут да се возимо. Опет се простираше равница недогледна, опет гледасмо села налик на она као јуче, али народа мало сретосмо. Али је суице јаче пекло. У њеко доба угледасмо дугачку пругу, као да земља бјеше оперважена. За тијем, иза тога перваза видјесмо велику маглу. Послије њеколико застакли се вода, и тој води не бјеше краја. — Ето вам мора! вели ђедо. Оданде је ветар пиркао. Кад нам очи заблијеснуше, ми их покријемо рукама, па опет буљимо божје огледало. У њеко доба угледасмо и лађе.