Отаџбина

МОЈЕ МИНИ0ТРОВАЊЕ

0 мани се, срце, мани, На што снови непрестани ? Судбина је тешка твоја : Нигде среће ни покоја.

уМи^лоРАД ЈА.

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ (НАСТАВАК) III Све мање ружа, а све више трња 16-ог Аирила.. Кад сам јутрос дошао у министарство Просвете, нашао сам на столу опет гомилу писама н депеша адресованнх на ме лично. У депешама: један срески лекар моли да примим и његову смерну честитку, један чувен архитекта из Беча честита „са највећом радошћу", један славан Сроин, али немачки књижевник, (( срдачно»- честита,. један коњички Мајор из Пеште просто честита, итд. У пнс.ми.ма : један члан главног санитетског савета у Мађарској жели да много година останем на глави послова а 1а Ше с1еб аГГаи-ев); један велики чиновник у пенсији честита достојанство и жели да ову нову дулшост нрема престолу и отаџоини вазда одлично вршим; један окружни лекар уверава ме. да „све што се у нас интелпгентно зове, уверено је , да ћете ви или нико оправдати итд.» Он се као лекар ноноси. а као пријатељ радује моме напретку и мило му је што се његово пророчанство, од пре три године, испунило. Ев ^ГећI с!осћ Аћпипдеп! вели он. Један срески начелник у пенсији, којн ми је као практикант помагао скидати с тавана и чистити од прашине оних 20.000 акта, који беху потребни за историју војног санитета. нодсећа ме, да сам га онда