Отаџбина

46

ИЗА КИШЕ СУНЦЕ

Прође јесен. дође зима. Прође и Вожић — насташе месојеђе. Једног вечера ја се вратио из воденице, док мени Митра : — Знаш шта је ново ? — Шта ? — Испрошена Степанија. — Која Степанија ? — Вилиповића. — Ама не може битп. — Бога ми ! — А за кога ? — У Сремчевиће. — А зна ли карда ? — Не знам. — А ко ти је то каз о ? — Тата прича вечерас. — А кад је испрошена ? — Данас узела паре. Мени се онај вајат окренуо око главе ... 'Оћу да идем да питам. Уђем у кућу. — Тата, је л' испрошена Степанија ? — Јесте, у Сремчевиће. Ја ка ма'нит преко плота па у кардину кућу. Нађем Војану. — Је л' ту Јаков ? — Нема га још Ђојо. сине. Седи. Таман ја седо , а он на врата. Поздравимо се. Одма ја видим на њему да ништа не зна. — Где си ти до сад ? — Био у ливади. Котар ми нешто није добар, те дометнем још неку врљику. — Ниси чуо ништа ново ? — Нисам. А има ли што ? — Има.