Отаџбина

СРБИЈА НА БЕРЛННСКОМ КОНГРЕСУ

63

иуномоћник Мехмед-Али паша ишао је од једног члана конгреса до другог , па и.м је и мемоаре предавао да Турској поврате не само Врању. него и теснац Грделички, доказујући, да је иначе све до Куманова изложено и без одбране. Г. Ристић ишао је за г. Мехмед-Алијом узастопце и доказивао је, да Србији није до стратегијских гранпца, но до предела, који ће рј дати хлеба да изхрани своју сиротињу и ону која је добегла. Г. Ристићу изгледаше да су његови разлози боље оцењпвани — код неутралних сила. И г. ђенерал Бобрикав подржавао је г. Ристића и помагао му да Србија добије Врању — можда и за то, што је знао да је Србија још у напред осигурала иолитички Врању за себе, и да ће је добити ма како нспало решење војне комисије. Док се ово догађало у Берлипу. измењано је неколико врло занимл»ивих депеша између г. Ристића с једне, Књаза и владе с друге стране. Од 23-ег Јуна имају две депеше г. Ристића. У једној јавља Књазу. да је рок за грађење железница утврђен са три године уговором између Аустрије и Турске, те с тога му је немогућно добити иродужење рока за грађење нашпх железница Даље јавља да су Црногорци и Румуни врло незадовољни одлукама конгреса. «Они нам — вели — завиде сви». — У другој депеши јавља да је конгрес свршио са Црном Гором, а да српско питање још није узео у решавање. Изгледа му да Андраши одлаже решење очекујући одговор Србије односно конвенције. «Конгрес се приближује крају —• завршује г. Ристић — и ми ћемо зло проћи ако у место дефинитивног одговора будем и даље из Крагујевца добијао беспослена питања ((1е8 ^иеаИопз 01зеизе8).» Књаз је одмах ову депешу послао министарском савету. Г. Грујић, у име владе, између осталог. овако сдговара : «Не знајући шта добијамо потпором Аустрије за цену конвенције са њом, а шта без Лотпоре Аустрије,