Отаџбина

346

ДАША ЂОНИЋ

— Жао му је, што те се онда није навоштио, примети калФа Тима. — Мени није, а Бога ми овако ми је боље. — А докле ?, рећи ће Глиша — А ко би то знао ; могу служити и даље, ако постанем каплар или Фирер. — Па да си вечити бака! уздахне му сестра. — А шта знам ! Даша се раније опрости него што је морао ; бојао се да случајно не дође мајстор Ћира, па.... Било је да како суза од матере и сестре. а од момака свакојакпх добрих жеља на пут. Пољуби матер у руку, са сестром се ижљуби, са момцима такође , јави се још по војнички и оде. Још тог вечера стиже с паробродом пештанска компанија, која ће заменити досадашњу, а сутра дан рано у јутру, крене се ова на пут — пешке у Пешту. Силан свет, понајвише слабијег рода, пратио је до некле «своју децу». Неки војник, Немац, заплаче се, кад се праштао с матером; на то му довикне други : «А шта плачеш, Швабо ! Гледај мене, а још да је наш цар Србин, не би ни стај'<> на земљу, све би летео !» Сви се наемејаше. У Кисачком еокаку дочека Дашу калФа Г.шша. — Дашо, рече идући поред њега, ево ти шаље отац петицу. Знао је да данас идете, па се надао, даћешдоћи да би се опростио с нама, за то је јуче он и био на продаји. Само неће да те види — но, доста је и то. Даша се насмеши и прими петицу, највећи капитад, који је имао икад у џепу. — Мајсторица је хтела до душе да ти пошље колач и сува меса, настави Глиша, али мајстор није дао К'о вели: а шта ће му кад Ихма јести. — Баш је чудан светац, рече Даша. — А сад с Богом ! — С Богом!