Отаџбина

ДАША ЂОНИЋ

347

Обојица се ижљубе, Глиша пође кући а Даша у Пегату. Комианија је пешачила иеколико дана док није стигла на своје оиредељење. Цео први дан премишљао је Даша непрестано, шта ће с тим «силним» новцем. Никад ни близу није имао толико, изгледао је себи самом, као да је добио на лутрији, да му је пало с неба, и да је био мало нервозне нарави, мислио би за цело, да су то какви чини и мађије. Али му тако што нпје ни пало на ум, пре можда. да је нека добротворна и блага струја наишла на мајстор-Ћиру, која ублажи сурово срце његово. Та једини му је син! А кад га није отерао онда, кад су га истерали из гимназије, како га је могао само отерати за ону „шалу» сЈозом?! Али да — онда се ( ,излуФтиро» глоговином по Дашиним леђима, а сад су му «батине» заселе у грлу! Бог и вера, дуго је трајало, док их је којекако прогутао. Петица! Да је чува па да се накоти? Можда ће до Пеште добити које штене, који шестак ? А тек у Пешти ! Даши је пред очима све блистало и трептало. Знао је нешто о тој велнкој вароши које из геограФије које пак од једног калФе, који је лане радио код оца и ког је отац после две недеље одјурио. Тај калФа звао се Плата., много је приповедао о мађарској престоници, особито о ;; хербергу» крчмама, ноћном скитању, картању и о слични.м «аристократским" забавама и Даша је његово причање боље запамтио него најлепше реченице из књиге геограФпје. У Пешти ће дакле употребити све, да се за ту петицу проведе што боље. Но ту нову и голему бригу. штаће сачитавом иетицом, скидоше му с врата већ на првом ноћишту два каплара његова и (( Фирер.» Чим су стигли у стари Кер, по ста новима се разишли, дођу му та тројица у посету и после уводног и са свим невиног разговора, позову га у механу. Даша неће, јер не мари за вино. Не чини то ништа, рекоше она тројица као на једна уста, може се