Отаџбина

БИТКА НА ВАТЕРЛУ

355

погледом, који управо беше старцу намешен, осећала је управо пријатну запетост при овој ситуацији. Околни људи на улици, који су наравно одмах познали склад — (овај је случај један од оних ретких, где они што раде, мисле да их нико не гледа) у опште су мислили, да је то врло занимљиво. Они су се окретали и смешили; јер сви су знали да то или не води ничему, и онда је то просто провођење времена за младост; или води веридби, а шта има лепшег на свету од веридбе! Док су тако у извесној даљини ишли улицом, час истим а час супротним тротоаром, имао је Ханс доста времена, да размисли о тој ствари. Што се тиче љубави, био је на чисто. Сви су знаци били ту; знао је да је ухваћен, ухваћен у мрежу праве ; истините, чисте љубави, и с тога је био срећан. Да, толико је био срећан, да је он, коме иначе човек не би смео лако прићи, са тихим, пријатним осмејком примио све ударце и гурања. псовке и непријатности, које неизбежно морају постићи онога, који се загледа у једну тачку пред собом, па врло журно кроз какву живу улицу иде. Да, љубав је била 111 соп?еззо, о томе није више било сумње. На против он покуша да земаљски наслика своју милу, божанствену. Па и то је било прилично лако: шетала се са својим старим оцем, на један пут виде да је већ прошло дванаест сати и брзо рече: с богом, до виђења! и оде кући да гледа ручак. Јер је ово слатко биће без сумње било домаћица и сигурно без матере. Ово последње мишљење беше можда последица страха, који, по мишљењу свију добрих писацг, мора човек осећати од пунице; али за то није бијло ништа ман»е сигурно. И сад остаде Хансу још само да дозна: прво, где станује, друго, ко је она, и треће, како да се упозна с њом. Где станује, дознаће одмах, јер је сад ишла кући; ко је она, упитаће већ у дворишту; а да се упозна с 83"