Отаџбина

356

БИТКА НА ВАТЕРЛУ

њом •— благи Боже! баш мора човек увек да савлада неке мале тешкоће у иравој љубави. Али баш кад је лов бмо најзанимљивији, слике нестаде у једној капији, а и било је крајње време, јер се, право да кажемо, ловац већ мало заморио. Као да му је нешто лакнуло кад прочита изнад капије бр. 34; он прође још неколико корака даље, да би посматраче заварао, наслони се на један Фењер и одахну. Као што рекосмо био је топал дан, који је у друштву са сидном страсти Ханса јако ознојио. Осим тога, л са превелике хитње, којом се пустио у лов, и одело му је било неуредно. Морао се сам себи смејати, док је тако стајао и брисао лице и врат, намештао оковратник, који на сунцу беше са свим омекшао. Али то је био блажен осмејак. Он се налазио у оном стању, кад човек ништа не види и не чује, шта бнва у спољњем свету, и он полугласно рече : «Љубав подноси све ! }> — И ј ако зноји! рече неки омален, дебео човек? чији бео прслук Ханс на један пут опази. — А, ти си то, ујко! рече он нешто збуњено. — Да, одговори ујка Фридрих. Само сам зато и оставио хлад, да те спасем од опасности, да не добијеш сунчани удар. Хајде са мном! И он поведе собом свога сестрића. Али се овај опираше: «Ујко, знаш ли ко станује у бр. 34?» — Не знам, али хајде само у хлад, рече ујка Фридрих, јер има две ствари, које он није могао поднети: врућину и смех; прву због своје гојазности, а другу због онога, што је он називао «наклоност апоплексији» — У осталом, рече он кад су прешли у хлад, и кад је узео сестрића под руку, — у осталом ја знам врло добро, ко станује у бр. 34; стари капетан Шрапе. — Познајеш ли га? упита Ханс радознало