Отаџбина

ДАША ЂОНИЋ

15

запита га, да л' би га примио у глумце. Управитељ беше у неприлици. — Не могу, рече једва. — А за што ? — Обрекао сам господар-Станићу. — Та ја ваљда заповедам над собом! Сад ћу га тек оставити, ма ме и не примили. — Слушајте ме, господин-Дашо, рече управитељ лагано; овде вас не могу примити. За недељу дана идемо у Бечеј. Јавите ми се тамо, па је ствар готова. Ал' немојте да ме издате! — Ни бриге вас Даша се сиђе у механу и рече мирно Станићу : — Заиста, неће. — Онда остајеш код мече ? — То не знам. Од тог часа промене Даша начин. У гостионици остаде стари, али никако није ишао у дворану на представе ; хтеде да забашури и траг. Тешко му беше да не види госпођицу Стазу на позорници, врло тешко; али се утешио, кад је видео на улици а особито у механи. Само — ах ! да није имала толико њих око себе ! Читава поворка вукла се за њом а за столом је гурао један другог. Па и то га не би тако пекло, да се госпођица Стаза друкче понашала према њима. Али она се смешкала на сваког, од сваког је примала да јој цлати вечеру и ручак, сваком је допустила да је допрати до куће и дозволила је сваком да јој стисне руку. Даша је био гњеван а и није. Тешио се што су сви једнаки, те нема „одабраног", а опет се једио, што се смешка на сваког. Но нико није могао из његовог лица прочитати шта га мучи п распиње. Јело и пиће је доносио сваком као и до сад, и ако је госпођица Стаза добијала најлепше залогаје и најгушћу пену на пиву. А сав јед и гњев разиђе се на мах, кад госпођица Стаза и њега погледи и благо климне главом. Даша је таквом