Отаџбина

522

А .11Л КАРЕЊ1ША

Љовин скочи с коња- и стаде га везивати крај пута. Тит одмах нзнесе из једнога џбуна још једну косу идонесе је Љовину. — Готова је Господару. Ннје да коси, него све брије — рече Тит смешећп се и скидајући капу. .Бовин узе косу и стаде да је загледа. Весели и знојави косачп који довршаваху други откос стадоше се ирибирати око Господара, здравећи се с њиме. Сви су се смешкали али нико не рече ни речи док не приђе један високи старац у копорану од овче коже са ћосавим лицем пуним бора, и док он не рече. — Знаш, Господару. у коло кад хоћеш из кола кад пусте! — Постараћу се да не изостанем — рече Љовин слушајући како косачн угушују свој смех. — Пази! — рече старац Тит му одредп место међу косачима. Трава. онде крај нута, не беше велнка. и с тога, као и због толиких погледа упртих у њ беше мало збуњен. а како давно није косио, стаде испрва рђаво косити, и ако је снлно замахивао. Он је иза себе слушао оваке разговоре. — Незгодно је углављена. држаља висока, ви'ш како мора да се сагиба — рече један. — Треба бо.ве одупирати петом, — рече други. — Не мари, свикнуће он брзо, рече старац. — Ене како пође!... Море широко хваташ, ушинућеш се!... Бадава, види се што је газда, себи ради, јакако! А оно што је оставио ? За то би ја у старо време добро нзвукао! Љовин је слушао, али ннје одговарао, него се старао да коси колико може боље, и да не заостане од Тита. Прођоше тако једно сто корачаји. Тит иде и не мисли стати. не показује ни најмањег умора. Љовин се међу тим беше тако уморио да се почео бојати, да неће моћи издржати.