Отаџбина

246

ДВА ПРАВИИЧКА ПИТАЊА

се у опште умалио и број аисеника, но како би се овако праведно одмеравала казна, то и владаочева милост не би имала да заглагађује оне диФеренције, које данас мора да изравнава. Па како правничкч збор између осталог ставља себи у задатак, да расправи и питање о разумним срествима, којима ће се успети да се у народу умали број злочинаца, то ће једном и у нас насгати време, да се казна коју судови изрекну, сматра за праведно одмсрену, и да је право да кривац ову казну треба и да издржи, а владалац неће имати непријатних разлога да честим иомиловањем ремети оно, што је у земљи оиште мњење нашло за праведно. Могуће је да ће нам ко пребацити да ово значи ограничавање слободе оцењивања, које је признато право судије. Законодавац прописује крајње границе казне, а оставља судији да цени колико ће кривца да казни. .Јесте то је све тако. Али са овим ми не иападамо на слободу судијског оцењивања, јер законодавац сам ограничава судију, да при сваком делу узима у вид олакшавне и отежавие околности. А да сам законодавац тежи да се у земљи равномерно суди, доказује устројство судова, гш коме се касационом суду, ставља у дужност да мотри нај једнообразно суђење. Ми дакле са нашом тежњом хоћемо да утврдимо заједничким споразумом начин одмеравања казне, и да тако постигнемо једнообразност у одмеравању казне по крив. делима, Само је судија у овом случају дужан да пажљиво испита олакшавне и отежавне око.!ности, иа да према њима удешава величину казне, а то је један од основних захтева правде. Није ово враћање у назад, но један корак у иапред у борби за право, правду, и бољитак човечанства. Ми не тврдимо да је наш рачун сасвим добар, но на против ми га износимо пред збор правника, да они према своме искуству и науци кажу своју реч. Али ишд можемо смело и отворено тврдити, да ће наше судство ако по овом или сличном принципу буде одмеравало