Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ЦРЕГЛЕД

315

какав је управо био тај буквар : »Ненад и Калина су као и дотле крадом — проучавали буквар љубави 1 , кад њој овце пландоваху н кад он обилажаше имање газдпно" (стр. 123.). Ну тој њиној идиличној Лзубави истаче се као сметља , што Калину запроси саучесник у убиству Ненадова оца, Петар Трујић, а Јанко му је, после неког премишљања и устезања, у пијаном стању — и обећа. Она се тому успротиви; а да се то не изврши требало је да поквари Милош Војиновић, а у ираво покварила је бо.!ест и смрт Јанкова. Јанко је умр'о од гриже савести, коју му је нарочито узнемиравала јака сличност Ненадова са оцем: више пута привиђало му се, да се повампирио убијени трговац. А пред смрт је тек поуздапо дознао, да је Ненад син тога убпјенога трговца.. Чудновато је само, како то раније ннје дознао, кад му је, пре тога, толико времена Ненад био у кући, па Јаико никад да га заиата: чији је, ко му је овац, од куд се обрете у Кривељу ит.д. ? На самртвом часу Јанко је казао Милошу, да је он (Јаикој убио Ненадова оца. У последњим тренуцима живота Јанко прек.шње Милоша, да ту тајну не открије Ненаду и Калини, како се не би покварила њихна веридба. Милош му то као обећа, Јанко одмах за тим умре, и тим со завршхје ова приповетка. Али г. писац на завршетку те приповетке сетио се и наслова њена:» За туђ рачун". Пошто су се ти окрузи срећно присајединили Србији, враћа се, цосле мпогог тумарања и потуцања по свету, у Криве .Б и Драгоје Мијуца. Сад он ту постаје најбогатпји и највићенији човек — кмет ма да су оп и његов брат, док су били сироти сматрани као »луцкасти».

Кад се погледа на састав ове приповетке, прво је што упада у очи, да то није једноставна у једно органско цело сливена прииоветка, него без довољпо унутарње везе проду.вено причање о 1 Е, сад у једно внамо за што је овако сиоро ишло са учењем правог буквара! 2 Овде је г. иисац и нехотиде нохвадио турску владавипу за време које се пије могао скрасити у своме селу Драгоје, знајући:, њихов (турски) начин иршења друштвене иравде, кажњења^; а ништа лепо пије казао за српску владавину, која је настала по ослобођењу тога краја, кад вели: дасе тада тај сулуди лупеж пе само смео вратити у село, где је пре певолико година покрао толики новац, него само за то, што је богат, и ако је, луцкаст* — могао је шстати и кмст. Каква логика и појимање ослобођења српскога народа, и слободе у опште!