Отаџбина

318

КЊИЖЕГШИ ПРЕГЛЕД

стално, јер брзо дозна, или одмах лако предвиди, шта ће бити. А да би све те недостатке прикрио, г. писац ударп у надмено учеио размишљање. Па ипак бисмо учинили неправду г. Гаврпловићу, кад не бисмо указали и на нека лепа места у овој приповеци. Тако, наивност детињска и чисто роднтељско осећање према туђем детету лепо сз описује одмах у почетку ове приповетке, кадје Нснадов отац даровао Калину и не слутећи, да ће она бити драга, а може битии љуба (јер се из завршетка ове приповетке не види јасно , да ое Ненад њоме оженио) 1Бегову сину. Тако исго лепо јо , идиличноромантично , оно место , на којем се прича : где је и како је Не«ад исказао први пут своју љубав Калини , кнко се она понашала према томе итд. Та места уједно су и зрачак наде за г. Гаврилооића, ако би п даље хтео радити на приповеци ; она му указуЈу и врсту приповетке (идилично-романтичну), на којој би, може бити, могао радити с успехом. Оамо у напредак би се морао оканити свега онога, што не приличи прииовеци , и што прзмаша његов врло скромни приповедачки дар. А врх свега морао би се потрудити , да поправи језик. Каквпм је пак језпком писана ова приповетка, сад ћемо видети.

Језик је у оиој приповеци до зда бога рђав. Чпм се почпе читати, већ из првих родова, по стилу и интераукци^и (особито пеумесној , а г. Гавриловићу омиљеној , употроби зпака навођења) може се видети с ким се има посла. Али чпталац, добру рад, ипак се нечему нада и добро очекује. Ну већ на отр, 8. налази се место, које читаоца, са иоле критике, паводи да очајава за г. писца: „„Да, путник се «наслађавао" гледањем огња, јер овим читавим пањевима и трупцпмл, што су просто с кола, без икакве церемоније , дошли ту на „огањ", у брзо је морао одати свакн »решпект" и измаћи се што даље од његове усијане „благоиаклопости", кад му се сукнене чакшире и гуњ задпмише и после својим усијаним пољупцима, почоше му по целом телу приповедати љубав огњз. н њему, љубав, којом је тежио да изједначи тело аутниково у темаератури са собом — или аростије да га загреје 1 .'"' 1 Ово место нодсети ме иа једну еиизоду из ђачког живота. ГЈок. Г В. Милетићу, као диревтору гимвазије, дође једаи од капшч другова, такође већ покојни, и поднесе на иотпис пеко уверење. Малетић, чи.м узе у руку то уверење, врати му га и рече да обрегке крајеве те хартије. г Вак замоди директора речима: »Молим Вас, госиодине, дајте ми оруђе, којим се обрезује артија*. А Жалетић тек осу на њега: »Враг ти кажи — маказе«.