Отаџбина

КЊИЖБВНИ ПРЕГ.1ЕД

319

Тако исто грдап је и рогобатан нериод на стр. 58 —59., којому ћемо само завршетак навести : — „када се свега овога сетимо мораћемо допустити да су оправдана и горња питања , која се и нехотице намећу нашсм једипом потпуно неокованом аарчету тела — н&шем уму, када сс удубн у дубље посматрање своје околине, друштва и њихових пришка." А мало даље, на ст. 65., има овако мо-то : „Један писац ако се не варам — благодарећи гаљаном предавању историје : — коме ни имена незнам — Енглез, казао је да је од 1 и по до 3 годиие иајмоћнији уплив домаћег иаспитања или матерс, на дете и његово подржавање свим добрим ил рђавпм етранама њег'ове нспосреднс околине ..." Па онда на стр. 96: »Виздухом краинских становника од читаве године дана носило се потмуло мрморење устанка итд." 11а то је налик и ово : в г Га садрл-'.ина (новци у бисагама) мамил I га је притворним лукавим смехом иохотљивости итд." (стр. 18.). А од тога није боље ни ово, на стр. 111.: „То је закон електрицитета — положни и негативни пол привлачност! • • • • Ја како то се има отуд : — и влага и ватра : И гаси и онст злпаљује ! — То је — пољубац!" Одабраност у исказу мисли види се из ових места : „И у часу је дсвојка, лака као какво перце лежала на његовим снажним мишицама, а он јој је сваку сузу са трепавица њених, уснама иоиио", стр. 113. «Све се ударио иетама у тур , трчећи у манастир", стр. 33. џјМарш асино", сгр. 29. А колико Је г. писац водио рачуна о ириродности у исказиеању мисли оних личности, о којима прича, најбоље сведочи исповест Јанкова на смртном часу : „Немој ме нрекидати добри човсче, ја и ако је доцкан, знам сад колико је искрености у твојој скромносги; веруј у овом часу, у оваком стању и најокорелији грешник говори са весно и искрено, не ласка • ■ ■ А ја сам окорели грешник, ја сам мпого згрешио. И ви сви — осветисте ми се грозно: у мајвећој нужди мојој у мом крајњем безаомоИном стању, у мом очајању блиском до лудила, — ви, које сматрах за пепријатеље, за крзнике, ти и твој посинак, ви ми спасавате душу . . . Да сузе наеу давно усануле — сад би заридао као на гробу најмилијег сво! . . . », стр. 134. — Тако да говори човск, какав је по свем причању морао бити Јанко, одговара истини, као и у романима М. Видаковића (на нр, (( Љубомир у Елисиуму), што говоре и понашају се Срби у XIV. веку , за врсме Д \ шана , од ирилике онако , како говоре и понашају се образованији људи (на име Срби варошани у Угарској) у нашем веку. — Томе ]е сличпо и опе место, на ком г. писац каже, како се Јанку , пошто је опипао бисаге, вртело ио памсти : (( Мора бити да је штогод вподозриво 9 », стр. 5. Баш Јанко