Отаџбина

324

ЈЕД110 ВЕЛНКО ПИТАЊЕ

је наш народ свагда имао високу мисао о самом себи н да је обично прецењивао снагу своју, што у осталом није специјадна слабост само српског народа. Два пут нас јвморало заболети кад смо видели како је турска сила по себи малена, и како нам је царство преузео не један велики, многобројан и силан народ, него, тако рећи, једна шака људи, једна војска од неколико хиљада коњаннка и стрелаца пешака. Наш је народ крајем четрнаестога и у првој иоловини петнаестога века знао за два Факта : нрво, да турска сила није тако велика, или бар да није несавладљива, и друго, да иас је та сила, која није ни несавладљива ни велика, победила, покорила и земљу нам заузела. Како је то могло да буде?! 4. Пре него што уђем у анализу одговора. који је народ сам себи дао, рад сам да се зауставим мало на оном првом несумљивом Факту. Од времена Мурата I, косовског спомена, па до Мохамеда II, цариградског освојника, Јаничара никад иије било више од 12.000. О томе се сви сувремени нисци слажу. Анадолија је у средини ХУ-ог века давала евега око 15.000 коњаника; она тешко да је могла дати више у време битке косовске. Румелија је у средини ХУ-ог века давала 25.000 коњаника, али се тада под Румелијом разумевао већи део балканскога нолуострва, на сваки начин сва Тракија, Бугарска, Македонија и Тесалпја. Кад. су Турци заузели Адријанонољ, сва њихова убојна снла није могла бити већа од 40.000 до 50.000 људи. Краљ Вукашин једва да је имао половину српских земаља иод својом уиравом, иа је опет веровао да ће му поћи за руком да Турке са свим из Европе ирогони. Он је у самој ствари и разбио турску силу. Његова пропаст на Марици дошла је просто услед тога, што је војска српска веровала да јој од турске војске, коју је она у отвореној битци и на белом дану разбила, већ никаква опасност више доћи не може. Да није било тога преко-