Отаџбина

330

ЈЕДНО ВЕ.1ПКО 1ШГАЊЕ

хоће да поткопају сам темељ вере хришћанске ? Никако друкчије него да је: неиепитана иромисао божја то тако од иочетка света наредила и у неизмењиву књигу еуђеноети заиисала. Морам да ггризнам да мп се чини да је цела историја балканског нолуострва за оно сто година о којима говорим (1360—-1460) један велики аргуменат да има Фаталности. Та Фаталност и чини те је тај део наше истоисторије тако трагичан. Она се јавл^а на целој линијн сва три народа православна. Народи би ти могли да парафразују извесну реч деспота Ђурђа па да кажу: „Имали смо јунака, имали смо и мудрих државника, готови смо били на сваке жртве, патили смо и гииули смо — алп среће не имадосмо и изгубисмо отаџбину! и Са свим ми је појмљиво да је нелогичност пропасти и опет неизбежност и стварност те пропасти, морала учинити дубок утисак на народе балканске, и миогог родољуба одвела да се иоклони хладноме СФинксу судбине. који ништа не објашњава него све прима с немом и бесузном резигнацијом. 7. Видели смо како одговарају наши калуђерн на питање које смо положили. Чули смо и одговоре које је народно јавно мњење давало и још и данас даје. Не ће бити сувишно да о истоме нитању чујемо и неколпке иретставнике оиовремене латинске учености. Марии Барлетије , католички духовник у Скадру у другој иоловини пстнаестога века, био је човек класичкп образован. Живећи у Скадру и пишући историју арбанашког иокрета под Ђурђем Кастриотићем Скандербегом. имао је и иовода и прилике да се обавести о узроцима. који су довели онако брзи пад хришћанских држава на балканском полуосгрву. Есшцију његових истраживања и његових резултата имамо у томе, што мало час по нашој „Повјести о Ђурђу Црнојевићу" наредосмо. По њему Турци нису народе балканске савладали јунаштвом него само лукавством и иреваром.