Отаџбина

342

ЈЕДПО ВЕЛИКО ИИТАЊЕ

У критичним упоређењима хришћанске и турске војске, које налазимо у Барлетијевом животу Скандербега и у српској ((Повјести о Ђурђу Црнојевићу Скандербегу ,! . пијће се са свим оштро истиче као један од узрока инфсриоритету војске хришћанске. Турци говоре с презрењем о ((Пијаним каурима«, а Скандербегу се меће у уста реч: «лењост, неученије, многоиитије и несогласије — от того свако зло нам приходит! п Али је у приликама средњега века по целој Европи, а не само у нашим крајевима, било иемогућно сиречити пијанчење у војсци, коју је властела са својих баштина дизала и на бојно поље изводила. Махне оваквој војсци биле су очевидве. Није чудно што, на прилику, налазимо забележено, како је војвода Дмитар (Крајковић ?), који се као искусни и јуначни војвода, у време кнеза Лазара, прославио, често казивао, да он више воли малену, али одабрану, него ли велику а не пробрану војску. И за Скаидербега његови животописи тврде, да је у многим приликама говорио, да је малена а дисциплинована војска боља од велике а недисциплиноване. 18. Турска војска није могла нревасходити српску војску духом ипдивидуалног јунаштва , просто већ и еа ова два узрока: прво, што су Срби имали да бране овоја огњишта, и друго, што су Срби били образованији народ од Турака. С образованошћу и осећање дужности иде у нанред, и у висину и у дубину. У самих оновремених Срба изгледа да је свест ® превасходности њиховог личног јунаштва била врло жива, можда и сувише жива, почем их је водила к опасном потцењивању непријатеља. Али је турска војска неизмерно надмашивала срнску војску својом организацијом. Турски су владаопи још од Оркана имали не само стајаћу војску, него је још тада у њих примљено и проглашено: да је војништво занат, коме човек треба да посвети цео свој живот, за који треба да се спрема још од раног детињства, и са оруђима којега, треба у гроб да силази. Да би постигли да се