Отаџбина

358

.БУТ1ЈЋЕ СЕ МАЈКА

Па и овога пута, кад му мати рече, да не би требало да иде, ои седе на столицу, уверен. да нема смисла да иде. — Није то за мене, понављао је у себи материне речи, а могу лако и назепсти. Али тамо, у једном скривеном куту његовог мозга, поче га нешто копкати и кљуцати, најпре ситно и тихо, а после све јаче и јаче. Мучило га је то копкање, па се после некако ишчаурило у једну мисао: — А зашто да то није за мене? По чему то ја баш морам назепсти? Хтеде да устане, али кад га мати погледа, оста седећи. Али оно копкање опет се појави, не дајући му никако мира, а нешто силно и неодољиво повуче га тамо, куда се све спремало, Желео је да изађе, све једно, ма куда, само да није више ту. Он устаде, приђе матери, па одлучно — а чисто се и сам чудио како сме — рече, да ће ићи на преставу. Госпођа Ружа први пут у животу осети, да јој се измиче власт из руку, али је иггак више волела да нешто нопусти, него ли све да изгуби. За то му рече: — Па лепо, Мито. Иди, кад баш хоћеш. И он се поче спремати да иде. Кад сунце у пролеће зађе, мрак се одмах хвата, и док погледаш око себе, а оно се већ спустила ноћ. Вече је било свеже и похладније, онако када старци облаче горње хаљине, а младеж се размеће летњим оделом. Још има доста времена до заказаног почетка, али се већ по свима улицама види, како се читаве гомиле крећу ка црнобарској мали, у којој се на једној повеликој празној ледини налазио циркус. Већ из далека види се светлост и чује свирка. На уласку је стојао један човечуљак и објављивао креипавим гласом, да има само још неколико празних места, а иначе је све пуно. Бркати пандур Марко старао се, да шегрти и друга дечурлија не звире кроз коју рупицу међу