Отаџбина

566

ВААЛБЕК-ЦЕДРОВИ

зливаху по вешто изведеним каналима, да наводњавају оно мало плодног земљишта, што се на терасама страна клисурииих још задржало. На излазу из клисуре, оте нам се поглед на леиу и зелену долиницу. из које високи јабланови издаваху село Зебадани. Из ове долинице иочиње басен Вароде, јер је ту њен најдаљи извор. Делница између Бароде и Литаиије, која протиче кроз долину Веке. са свим је близу Оерагаје. (Зна је тако ниска, да смо је, и поред све иажње, неприметно прешли. Тек кад се после четврт сата хода, на другој страни долинице, окренусмо, видеемо да нам једна теренска линија сакри село Забадани. Исто тако тетпко је пронаћи линију, која дели воду за Литанију и Оронту, близу Ваалбека. Доста ретка нојава у пределима високих планина. У Европи овакав нример видео сам између Драве и Бријенца, у Пустер-талу, у Тиролској. У Серагаји, селу на уласку у клисуру приточице Литанијине, кроз коју наш иут води, учинили смо нодужи одмор, па се око подне кренули даље. Оилазилисмо непрестано низ речицу, по врло уској и врлетној стази. Овај део нута био нам је врло тежак, јер и добри арапски коњи, пењући се и силазећи низ оштро камење и глатке стене, беху већ доста уморни. На много места, стаза је била и врло онасна, те смо принуђени били сјахивати и коње пажљиво преводити. Уз све то морила нас је и велика жега, која је у овом котлу била у толико несноснија, што никакве промахе имали нисмо. Кад изађосмо из ове клисуре, више ЈаФуФије, баш дахнусмо душом. Одавде пут наш пресецао је неколико ситнијих јаруга, што се у Беку стичу и тек носле 5 сати оштрог терања од Серагаје, избисмо на један брежуљак само на километар даљине од Баалбека.