Отаџбина

006

У Т О П .1. К Н II К

— Да си иазио, одгори Оле, сад би знао. Али имаш ли дувана? Имао је. Оле доби дуван и напуни лулу. За тим поче опет из почетка. Реч је била о неком утопљенику. Видиш, прошло је од тада много година, бар пуних тридесет, и тада је још било у матици бакалара. Сад можеш две три стотине хвата претурити, па тек ако ухватиш иеколико тресака, а бакалара нигде ни једнога. Али у оно време бакалара је било. Е, тада се бејах навезао на чамцу с Јенсом Сплитом и Хансом Унтенхерумом, како га звасмо, који се доцније удавио у Америци. Јенс и ја стојади смо иа задњем крају чамца и вукли струк, а Ханс је седео и крманио. Већ бесмо накупили подоста бакалара у чамцу, кад на један пут нешто јако затеже струк. — Пов\ци, рекох ја. — Тешко је, вели Јенс. Шта ли то може бити ? — Вуци ти само, рекох, па ћеш већ видети. Он повуче, а ја усправим корито, у које је ваљало сместити удице, јер сам мислио, да је то какав велики бакалар. — Гле, та то је човек! рече Јенс, који је вукао. Подигнем главу и погледам на површину воде. Најпре се указа савијена рука и раме, за тим груди и један део вилице с брадом. Али и груди и рука опет потонуше, јер се друга удица беше закачила за појас од чакшира. и помолише се врхови обуће, баш према чамцу. — Какав ли је тај ? узвикну Јенс, који опет беше упустио струк. Ја му посаветујем да опет вуче, али врло лагано. И сад се човек помоли по други пут, укрућен и дуг, и стајао је у води готово усправљен. — Пусти га у воду! узвикну Ханс са седишта. — Да ли да га пустимо ? упита Јеис, који је стајао са струком у руци. Ја погледам њега , погледам у чамац, па рекох :