Отаџбина

608

У Т 0 П Љ И Н II К

Кад сунђе зађе, ми повеземо кући; на обали је било више људи, који нам довикиваху: — Какав вам је то друг у чамцу? Но ми не одговорисмо ништа, док чамац није додирнуо земљу. За тим искочимо и извучемо чамац на суво, а више њих беше нам у томе помогло ; кад се нема нристаништа, увек је који други од помоћи. Кад смо чамац извукли на песак, рекох ја људима, што стаЈаху около : — Сад можете сами видети ко је тај, кога смо примили у чамац! Наравно, сви су га морали погледати. На то упита стари Нилс СкаФер: — Да нема при себи сат, или тако шта ? — На то нисмо ни помишљали! одговорим. И ја му хтедох раскопчати горњу хаљину; али ми главни крманош рече, да то не смем учинити; да се прво мора послати по полицију, и у сваком случају раније известиги царинар. — Ја мислим да овакав не илаћа царину! рече Ханс и подиже га мало. Сви се морадоше насмејати, и пошто се човек увек разузда, кад се људи нечему смеју, то отпоче Ханс да збија са њим свакојаке шале. — То ми се не допада. и можда ћеш се за то кајати! рекох ја. Тада се Ханс ману шале; за тим дође и царинар, задијан као коњ, и у униФорми, коју је у великој хитњи криво закопчао на трбуху. Он је био увек врло вредан, кад је било што посла; јер се ретко догађало, да је он могао ма где шта нањушкати. — Какве робе имате на лађи ? упита он још из далека. — Ево видите сами, господине царинаре ! одговорим ја.