Отаџбина

II К О Н Л

На деблу је њеном икона малена; Ннко и не памти, како доспе амо ! Од старине једва тек се види само Лице Бога малог, пуно слатког миља, И ручица, како свемир благосиља. Да л' умегник беше, што икону сгвори ? Она сама ћути а потпис»не збори ; Но овако трошна, усамљана, мала, Намени се светој боље одржзла Нег' Мадона сјајна највећег сликара! Јер док, дивна, сваког збупи и очара,. Путнику је лакше код икане ове, Која скромно, ћутке иа молигву зове. Тој икони светој води стаза многа, К'о да нуди: ти си у близиии Бога! Само му присгупи, њему се помолн, Скинуће ти с душе што је тако болм!. Н многн је стао на ову путању, II многи се пред'о очајном кајању, II минуше многог страховиге муке Од малене ово ал' божије руке. II сад се код овог прескромпог олтара Грешник један тешко с Богом разговара. Ужасни га греси и болови тиште Он милости, поглед, опроштења иште, II казује Богу, што још ником није! А срце му живо и немирно бије ; Он говорн, слуша, у икону гледа, II Богу се малом тешко исповеда. „Не могу већ даље ! Грех ме љуто мори! А у грудма судац непрестано збори ! Нико не сме знати горке моје муке; Ах! та ја се бојим осветничке руке.... Још нико не чита са мог тамног лица, Да сам јадан грешник, отпадник, убица! Да за мене други у тамници труне, II да из све душе виновника куне. «И ја живим дал.е, и сваки ме штује ; Свештеник се кашто са мшш. и дукује,