Отаџбина

ФИЛОСОФИЈА УМЕТНОСТИ

365

— прикупити око њега тај бокор талеиата. у коме је он највећа стабљика, и ту породицу уметника , чији је он најславнији представник. То је други корак. Још има један да се учини. И та сама породица уметника припада једној још већој целини, а то је свет, који је окружује и чији је укус сличан њезиноме. Јер стање обичаја и духа је исто и за публику и за уметника; они нису издвојени. Сада, после толиких векова, ми чујемо само њихов глас, али кроз тај звучни глас што одјекује до нас, ми распознајемо неки жубор, неку потмулу, дубоку хуку, бескрајни многоструки глас народа, који у исти мах иеваше око њих. Они су били велики само због те хармоније. А и мора тако да буде: Фидија, Иктин, људи који су створили Партенон и олимпијског Јуиитера, бејаху као и други Атињани слободни гра^ани и незиабошци, одгајени на рвалишту, они су се голи борили и вежбали; били су навикли да већају и решавају на јавним местима, имали су исте навике, исте интересе, исте идеје , иста убеђења; то су људи једне исте расе, истог васпитања, истог језика, тако, да су у свему личили на своје посматраче. Та сагласност се још боље опажа, кад носматрамо неко доба, што је ближе нама: иа пример велику шпањолску епоху, која траје од XVI. века иа до средине XVII. и која има велике сликаре : Веласкеза , Мурила, Зурбарапа, Франчиска де Херера, Алонза Кана, Моралеса; велике песнике: Лопе де Вегу, Калдерона, Серваитеса, Тирза де Молину, дона Луја де Леона, Виљема де Кастро и толике друге. Познато је, да је Шпанија у тој епоси била сасвим монархичка и католичка , да је тада иобедила Турке код Лепанта, да се дохватила Африке и туна оснивала насеобине; иозиатоје, даје војевала против протестаната у Немачкој, да их је гоиила у Француској, нападала у Инглеској, да је преобраћала и иодјармљивала идолоиоклонике новога света, да је гонила од себе Јевреје и Мавре, да је своју веру пречишћавала аутода-