Отаџбина

ТАМО — АМО 110 ИСТОКУ

395

пошто смо у Индијама чуди од Муеулмана и Хинда индијско издање његово , — али смо се нреварили: наш човечуљак беше оригиналаи тип енглески у хинескоме руху и то иас је увелике задивило. Био сам у друштву једнога путиика, који је стално живео у Лондону. То беше млађи брат из данашње куће Хуњада, каваљер чисте крви, човек необично образована духа и благе одвећ симнатичне иарави. Он беше пошао у ове стране иа једну његовом сталежу својствену забаву — пошао је да лови тигре, који су се, гоњени од ловаца у Беигалу, често повлачили на ова малајска густом вегетацијом обрасла острва. Можда је била усиомена на тесне везе ове породице с нашим народом или одиста мила појава човека, која ме је силно привлачила њему, а можда је било обоје , али он је још до Суеца опазио ванредну пажњу моју према себи и одазвао се њојзи као прави џентлмен. Где год смо пристајали с паробродом, обилазили смо у друштву околину, која мени беше већ позната из виђења а њему из описа. Тако се и овде бејасмо удружили да обиграмо колико нам време допушташе ово лепо острво. — Би сте се — упитаће мој сацутник малога Хинеза — вероватно дуго бавили у Еиглеској. — Био сам два пута у Лондону — беше његов одговор — али се иисам дуго задржавао. — Опажам да овде има мало Енглеза трговаца. — Они су већином часници — рече он — а трговци су се одселили и предали нама своје радње. — У прокуру вероватно ? — Не, ми смо их откупили. Сапутник ме погледа значајно и разговор узе други правац. Као у свему што је Хинез подражавао енглеским обичајима , тако и у говору овом није ставио ни једно питање, које би се тицало нас, само су његове малене очи љубопитно севале између мене и мога саиутника, као да шћаше да нам чита са чела каква ли смо ми то вера из