Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

243

кретао се без икаквог напрезања својих мишића. осећао је да може учинити шго год хоће. Он беше уверен да би сад могао полетети у вис и откинути парче какве куће ако би то затребало. Цело остало време провео је иа улицама загледајући сваки час у свој часовник. Што је тада видео, то никад после. Особито су га тронула деца која иђаху у школу и сиви голубови који са крова беху слетели на тротоар. Ти голуби и два малишана беху просто надземна бића. Све је то било у један мах. Један малиша потрча једноме голубу и насмеја се погледавши Љовина; голуб махну крилима и прхну у вис треперећи на супцу међу сјајним пахуљицама снега, а из једног отворенога прозора замириса печени хлеб. Све то беше тако необично лепо. да се Љовин и насмејао и заплакао од радости у један мах. Обишавши у наоколо преко новинарског угла и преко Кисловке, он се вратио у гостионицу, и метнувши часовник преда се чекао је да буде дванаест. У оближњој соби разговараху неки о машинама и о превари, кашљући јутрењим кашљем. Они не појимљаху да се сказаљка примиче дванајестом часу. И сказаљка ноказа дванаест. Љовин изађе пред гостионицу. Кочијаши су очевидно све знали. Они са блаженим лицима окружише Љовина нудећи му своје услуге. Љовин није хтео да увреди ни једнога од њих, и обећавши свима да ће се и на њиховим санкама возити узе једног кочијаша и рече му да вози Шчербацкима. Кочијаш је био диван у његовој белој блузи која је, затегнута на снази, вирила испод каФтана. Његове саонице беху високе, лаке, такве, на каквима се Љовин доцније никад више није возио; и коњ је био леп и старао се да трчи, али Љовину изгледаше да се не миче с места. Кочијаш је знао кућу Шчербацкових и кад је дошао до ње он само учини „тпрр!" и са господским луком заустави саонице пред кућом. Вратар Шчербацких сигурно 16*