Отаџбина

244

АНА КАРЕЊИНА

је знао све. То се видело по осмеху његових очију и по начину како му рече. — Давно вас није било Костантине Дмитријевићу! Та није да је све знао него ето се напрезао да сакрије своју радост. Погледавши у његове драге старачке очи, Љовин је појмио чак и нешто ново у својој срећи. — Јесу ли устали? — Изволте само! А то оставите овде — рече смешећи се када виде да Љовин хтеде да се врати да узме капу. И то је сигурно нешто значило. — Заповедајте коме да вас јавимо? упита лакеј. — Кнегињи.... Кнезу.... Кнегињици ... рече Љовин. Прво лице које је видео беше Мас1ето18е11е 1лпоп. Она иђаше кроз салу сва зајапурена од радости. Он тек што беше почео да говори с њоме, а иза врата шушну женска хаљина, и госпођице Линон нестаде испред његових очију и он осети радостан страх да му је срећа близу. Мас1ето18е11е 1лпоп похита да га остави и оде другим вратима. Тек што она изађе некакви брзи, брзи, лаки кораци зачуше се по паркету, и његова срећа његов живот, његово ја — боље од њега, оно за чим је он жудио тако дуго — брзо, брзо , примицаше се њему. Она није ишла, њу је некаква невидовна сила носила к њему. Он је видео само њене светле, њене праведничке очи, преплашене том истом радошћу љубави која је испуњавала и његово срце. Те се очи блистаху све ближе и ближе заслепљавајући га светлошћу љубави. Она се заустави поред њега самог, подиже обе руке и спусти их на његова рамена. Она је учинила све што је могла, она му је притрчала и предала му се сва дршћући од радосги. Он је загрли и примаче своје усне њеним устима која искаху његов пољубац. И она није тренула сву ноћ и она је њега чекала цело јутро.