Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

245

Отац и мајка беху приотали без једне речи, беху срећни њеном срећом. Она га је чекала. Хтела је прва да му каже своју и његову срећу. Она се спремала да му изађе на сусрет сама, дрхтала је од те мисли а опет се радовала, стидела се, и сама није знала шта ће урадити. Чувши његов глас, чекала је иза врата док оде Мас1ето18е11е 1лпоп. И ова оде. И сада је она не мислећи ништа, не питајући ни саму себе пришла к њему и урадила је што је урадила. — Хајдемо мами — рече она и узе га за руку. Он за дуго није могао ништа да рекне, не само с тога што се бојао да речима не уквари узвишеност свог осећања, него с тога што кад год је заустио да нешто рекне, осећаше да ће у место речи да груну сузе среће. Он узе њену руку па је пољуби. — Да ли је то одиста ? — рече он најзад промуклим гласом. —- Ја још не могу да верујем да ме ти волиш ! Она се осмехну томе првоме кти" и оној кротости са којом ју је он гледао. — Да —- рече она значајно и полако — ја сам тако срећна! Она, не испуштајући његове руке уђе у салон. Кнегиња угледавши их. стаде брзо дисати, стаде плакати и смејати се, и енергичним кораком коме се Љовин није вадао. притрча к њима. загрли Љовина, пољуби га у чело и обли му лице својим сузама. — Тако, сад је свршено. Мило ми је. Љуби је. Мило ми је.... Катице ! — Брзо ви то све удесите — рече стари кнез старајући се да буде равнодушан, али Љовин виде да су му очи пуне суза. — Ја сам давно, ја сам свагда то желео — рече кнез узевши Љовина за руку и вукући к себи. — Ја сам још онда, када је ова лакомислена.... — Тата ! — врисну Катица и заклопи му уста.