Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

247

— Ја се у тим стварима ништа не разумем. Ја само рекох своје мишљење — проговори Љовин извињавајући се. — Е добро, ми ћемо размислити. За сада благослов и оглас. Тако. Књегиња приђе мужу, пољуби га и хтеде да иде. али он је заустави, загрли је, па је стаде љубити као какав заљубљени младић. Стари се сплетоше за тренутак тако да нису управо знали ко је зал>убд.ен. да ли њихова кћи или они сами понова. Кад одоше кнез и кнегиња, Љовин приђе својој вереници и узе је за руку. Он је сада већ владао собом и могао је говорити, а имао је пуно које чега да јој каже. Међутим он је рекао са свим нешто друго, а не оно што је требало рећи. — Ја сам знао да ће тако бити. Никада се нисам надао, али у дну душе био сам уверен — рече он — да је то суђено. — А ја тек ? — рече она — Чак и онда... — овде запе, али брзо настави гледајући га својим искреним очима — ја сам чак и онда у то веровала када сам одбацила своју срећу. Ја сам свагда само вас волела, али бејах онда занета. Дужност ми је рећи.. . Можете ли ви то заборавити 1 — Можда је боље што је тако било. И ви ћете имати мени много што-шта да опростите. И мени је дужност да вам кажем... То беше једно од онога двога што беше одлучио да јој каже. Беше одлучио да јој одмах првих дана каже две ствари : прво, да он није тако чист као што је она, а друго — да није религиозан. Мучно му беше то признати али је држао да мора казати и једно и друго. — Не, не сада, после ! — рече он. — Добро, после, али ћете ми сигурно после казати. Ја се ничега не бојим. Ја хоћу све да знам. Сада је све свршено. —