Отаџбина

ана карељина

249

вим осећањем и потпуно беху његовога мишљења да је он најсрећнији човек на свету , и да је његова млада врхунац савршенства. То је исто осећала и Катица. Када је гроФица Нордетон допустила себи да из далека напомене како је она желела за Катипу „нешто боље", Катица је тако планула и тако је очигледно доказала да од Љовина нема нишга боље на свету — да је гроФица Нордетон то морала иризнати, и од тада она је у присуству Катичином Љовина увек сретала са одушевл.еним осмехом. Исповест коју он беше њој обећао — саставл^аше најтежи догађај из тога времена. Пошто се посаветовао са старим кнезом, и пошто је добио његово одобрење, он предаде Катици свој кдневник" у коме је било испиеано оно — што га је сада мучило. Он је тај дневник и писао за своју ((будућу". Његово признање да није религиозан — прошло је неопажено. Она је била искрено религиозна, није никада сумњала ни у једно тврђење религије, али његово неверовање иије ју сада ни најмање дирнуло. Она је знала сву његову душу, и у тој души видела је оно што је хтела, а што се таква душа сматра као неверничка, то јој је било све једно. Али због оне друге исповести горко је плакала. Љовин јој је предао свој дневник после извесне унутрашње борбе. Он је знао да између њега и ње не сме остати никаква тајна, и за то је и нашао да му је дужност исповедити се ; али он није могао замислити како ће то на њу утецати , он није умео да се замисли на њеном месту. Тек оно вече када је дошао к њима у позориште, кад је ушао у њену собу и када је угледао њено мило лице уплакано и очајно од бола који јој је он задао и који се није могао више поправити, тек онда је појмио колика је провалија између његове стидне прошлости и њене голубије чистоте, и просто се ужаснуо од онога што је урадио.