Отаџбина

250

АНА КАРЕЊИНА

— Узмите, узмите те страшне књиге — говораше она гурајући од себе његов дневник на столу — За што сте ми их дали ! Али не, овако је ипак боље — рече она сажаливши се на очајање које се показа на његовом лицу — Али је страшно, страшно. Он оборио главу па ћути. — Ви ми никада нећете опростити — прошапута Љовин. — Не, ја сам опростила — али је страшно ! Међутим његова је срећа била тако велика да ју није покварила ни ова исповест — само јој је дала једну нову нијансу. Она му је опростила, али од тада он је себе сматрао за још мање достојног ње, он се још ниже спустио испред ње, он је још више ценио своју незаслужену срећу. ) . | 17. Нехотице претурајући у своме сећању утиске разговора вођених за ручком, Алексије Александровић враћао се у своју собу у гостионици. Оно што му је Дарија Александровна рекла о праштању, беше му само досадно. Питање о примени или непрњчени хришћанскога правила у његовом случају, беше сувише озбиљно, да би се о њему тако олако могло решавати ; у осталом Алексије Александровић беше давно решио то питање негативно. Од свега што је чуо н*ајвише беху дарнуле његову уобразиљу речи доброга и глупога Туровцина : «Мушко ! Позвао га на двобој и убио га као пса I® Очевидно сви беху тога мишљења само што га из учтивости не исказаше «У осталом то је ствар свршена ; не вреди о томе даље ии мислити" рече Алексије Александровић сам себи. И мислећи само о своме даљем путовању и својој ревизији он уђе у своју собу и упита портира који га је пратио : где је његов лакеј; вратар рече да је лакеј онога часа негде отишао. Алексије Александровић на-