Отаџбина

252

АНА КАРЕЊИНА

— Петре, заустави једна каруца. Ја идем у Петрбург — рече он лакеју. Алексије Александровић беше одлучио да се врати у Петрбург да види жену. Ако њена болест буде превара он ће је оставити без једне речи. Ако је одиста на смрти и жели да га види пре но што умре. он ће ој опростити, ако је застане још у животу, а одаће јој последљу пошту, ако доцкан стигне. Целим путем није више мислио о томе шта му ваља радити. Уморан и прљав, као после једне ноћи проведене у вагону, по јутрењој иетрбушкој магли, возио се Алексије Александровић пустим Незским проспектом и гледао је преда се и не мислећи о ономе што га чека. Он није могао да мисли о томе с тога што му се непрестано наметала мисао да би њена смрт учинила крај свима тешкоћама његове ситуације. Хлебари. ноћни Фијакери, затворени дућани, слуге које чисте пред кућама. пролетаху пред његовим очима, и он се загледао у све то не би ли заборавио шта га чека, шта он не сме да жели а шта ипак жели. Кола се зауставише пред његовом кућом где застаде још једна кола на којима кочијаш спаваше. Силазећи с кола Алексије Александровић као да извади са дна својега мозга своју одлуку да се по њој управља. Она је гласила: (( Ако је превара, просто презрети па отићи. Ако је истина пазити да све буде пристојно". Вратар отвори врата пре него што је Алексије Александровић зазвонио. Портир Петров иначе Капитонић, необично нзгледаше у старом капуту, у папучама и без оковратника. — Како је госпођа? — Јуче су се срећно ослободили. — Алексије Александровић иребледе. Сада је тек појмио како је силно желео да оиа умре. — А здравље?